Одломци из романа “Господин Максим”
Marko je razgovarao sa potpuno ostvarenim čovekom, što je bila neverovatna retkost. Osobom. Ostvarenom a suštinski nezadovoljnom, što je bivalo još ređe. Neki bi rekli da tako nešto ne postoji. Nezadovoljnom a spremnom da podeli svoje intimne strahove i iskrene zaključke. Ili bar deo. Vredan deo s ciljem da pomogne i obuči. Ne baš olako i brzo, ali spreman. Morao si da zaslužiš. Čovekom koji je svojim autoritetom podsticao razvoj onoga što je u njemu oduvek i postojalo. Ništa van toga. Ne bi dozvolio prilaz svakome. Кada razmisli, nikom drugom. Samo je Maksim imao snagu da pokrene, izmesti stare, dotrajale i ustoliči nove temelje. Neke činjenice je naglašavao više puta, notorne kojih je Marko bio svestan, prihvatao i isticao u punom opsegu a osporavali su ih. Tražio potvrdu sebe i svoga. Ponavljao ih iznova valjda u želji da bude siguran da Marko bezuslovno prihvata. Nije se raspravljao, ili bar retko. Maksim je bio začuđen zluradim prethodnim zlobnicima i odakle bilo kome hrabrosti da uopšte dovodi elementarne postulate u pitanje, šokiran mada je u načelu bio svedok rasprostranjenosti ljudske zlobe i nemoći. Očigledno je osobina dobrih ljudi da se iznova iščuđavaju u susretu sa novim oblikom zla. Marko je u njegovim očima, rukama i ramenima video iskreno zaprepašćenje kako neko može biti toliko pogan, pa čak i dozu sažaljenja, premda se trudio da prikrije. Plašio se da ne dâ Marku alibi za odustajanje i neuspeh. Svojim stavom potvrdio je ono što je Marko i sam znao; traženjem dokaza za aksiome u stvari je kočen razvoj. Zadržavan je u odbrani i promišljanjima o onome što samo treba konstatovati i preći na sledeći nivo. Ojačati pouzdanje u sopstveni sud kroz potvrdu apsolviranog i nastaviti. Svako podrivanje esencijalnog je u stvari atak na onoga kome osporavaš, rušenje njegove potpore. Napad na ceo svet. Mučki i podao. U konkretnom, strada mladi i u nekim delovima naivniji u tom trenu od proseka mladić čestog imena. Marku je bilo neizmerno drago što je napokon dobio potvrdu nesalomivog autoriteta, nevezano za zrele godine i svoje ubeđenje da zastupa istinu. Silno ga je koštalo istrajavanje, a sada je deo tereta bio sklonjen, mogao je da nastavi slobodnije i brže napred. Stupio je napokon u vezu sa sobom.
Ако нећеш да се дружиш са животом,
неће ни он с тобом
————————————-
„Знаш ли зашто побеђујем увек? Зато што измислим целу дисциплину у којој се такмичим само ја. Све гурам испред себе, ја сам аутореферентан и самодовољан. Ја прописујем услове, ја их додељујем, обично ја заузмем прва три места и поделим себи медаље. Унапредио сам себе у себе. Такмичио бих се, али нема критеријума, не постоје. Када кренем – ту је старт, где станем – ту је циљ. Али само да се одморим, јер циљ није крај. Тумарам по дисциплини у којој би се сви изгубили, сем мене. И то је то. Рекао бих ја свима где сам, међутим не знам. У томе и јесте поента – да се тражиш стално.“
……………………………………………………………
„У начелу стоји аргумент да данас људе слабо шта занима. Не занимаш их ти, нити колега на послу зато што прво сами себе не занимају. Не улажу у себе. Из тог разлога имају идоле, узоре, неке тамо далеке моделе којима се тобоже диве. Лакше је наћи идола него себе, поставити циљ у складу са оним што јеси, што ти је дато. A свима је нешто даровано. Не постоје ограничења у креативности. Ти мислиш да су свуда препреке, а у ствари су прилике. Ниједан систем није дошао до своје коначне тачке савршене уређености. Он тежи, попут лимеса, ка бесконачности, али га никада не досеже. Када јој се драстично приближи, често се процес обрне те почне убрзано удаљавање. Пут уназад неупоредиво је бржи.“
…………………………………………………………..
„Грозим се рада. Било каквог. Чак и од помисли на рад прође ме искрено гађење и језа. Од свега ми је најтеже све. А још теже ми је оно неодложно што наредно треба без одлагања да урадим. Иначе, нападне ли ме жеља да радим, ја се смирим, јер знам да ћу ако будем радио више од неопходног озбиљно замерити себи када се унормалим. Опет, свестан сам да се борим са незгодним противником. Можда и најнезгоднијим од свих. Противником спремним на освету.“
…………………………………………………………………
Марко је још увек савршено осећао потребу за родитељима и за породицом, премда су се емоције успут негде затуриле. Маестро је увидео да му не треба корен да га ветар не одува, схватио је да му је важна нулта тачка да однекуд почне.
Погледа нигде, гледајући никуда, задубљен у суштину као увек, више је докучио него разумео Максима. Учинило му се да је процедио:„Ко без тебе може, ти без њега мораш. Нулта тачка си ти, крени од себе, дечаче. Ако имаш друго решење, јави и мени.“
Одједном је ослабио хладан ветар који је дувао из самоће, Марка је пренула топлина која је долазила са те стране и обузела сведена милина прожимајући сва чула, кожу, леђа и врат. Сва непрегледност и бескрај самоће титрали су му целим бићем. Кретао се својим простором; једино могуће полазиште за састанак са собом. Више није био сам. Имао је себе.
Одломци из романа “Она која јесте”
Ништа што може другачије није савршено… а све може другачије, или ништа, ми само наслућујемо исход, процењујемо најчешће да може, а никада и нигде није, јер да јесте, било би…
Skroz je čudno u okruženju hiper svega, kada se mnogo definiše, svrstava, razdvaja, precizira, ti otkriješ drugu stranu. Naprasno i ne možeš nazad. Svet koji blagorodno gleda na onaj iz kojeg si došao, čija granica nije vidljiva, prostranstvo dopire do magnovenja i ne važe nadobudnost, šupljina i sebičnost već zapoveđeni pradavni zakoni. Dugo si bio svestan postojanja, naslućivao i želeo da veruješ, ali ipak nisi, jer kao da te sile na koje nailaziš većinski mame i odvlače u vir u kojem ćeš se udaviti po sopstvenom nahođenju. Nadaš se da si prvi koji se neće spotaći, već izbeći posledicu ličnog izbora. Ubedili su te da može. A ne može.
Одавно сам схватио да за сваку донету одлуку постоји један разлог и само један. Сви остали сe разматрају, више зарад прикривања правог и главног мотива, некад од себе, понекад од других, као оправдање, или интелектуално разгибавање, због ћаскања, разоноде и слично, али један доминира, прелама и опредељује.
Како сам бирао где ћу нагазити нисам сигуран, мада сам увек знао следећи корак и нисам осећао разлику кад бих стао на било коју од понуђених плоча, али сам се тврдоглаво држао илузије да од избора плоче зависи удобност корака и лакоћа следећег, као и да постоји распоред који морам да поштујем. Нема гледања са стране, већ просто ходам напред, некада спорије а понекад брзо, као по наредби. Умерена кретња била је реткост. Спор ход уводи бригу када ћу се убрзати да не закасним негде а брзина заокупља те не могу детаљно да осмотрим околину док јурим. У правилним размацима појављивао се црвени, жути или плави квадрат, мало издигнут, и увек бих га нагазио и већ издалека радовао се из непознатог порива његовом драгоценом појављивању некако баш кад би ми досадило сивило. Ваљда због разбијања шаблона и вере у боље након промене. Искрено, очекивао сам помак његовим гажењем, а какав конкретно нисам знао. Обојени оквир наде и бојазни. Ма колико волео сређеност, симетрију и правила, естетска разбацаност и разноликост привлачиле су ме више и више, поготово док сам боравио у прецизно сложеном. Јежио сам се и морао сам да се отргнем. Уобличавање и уоквиравање је за оне који границе познају и виде их, а савршена симетрија, што би могао бити плеоназам, људска је тежња. Покушавао сам да рационализујем укус.
Одувек сам знао ако бих уље на платну посматрао док бос стојим на белом, хладном, ситном, заобљеном шљунку на површини од ара где нема других предмета, њено би се поимање променило него ако бих стајао на благо заоштреном дречавом камењу, леду или врелом песку под јаром тропског сунца у подне. Замислимо величину омиљеног дела удвостручену, окачену на зид офарбан у јаркоцрвену или флуоресцентно зелену или трећина љубичасту а по трећину златну и сребрну. Доживљај сведеног склада и боје који нам је пријао или разуларене пренатрпаности која шамара и опомиње разликовао би се, или залепљеног на плафон руиниране грађевине, саструганих зидова, са воњом на измет… димензије се шире, опције су небројене као и доживљаји истог. Мислим да је прави одговор колико нам се допада дело директно сразмеран жртвовању комфора за досезање.
Nekada mi se niti između ljudi koji se vole čine prejednostavne, čak šablonske, klize ka dosadi, a drugi kraj je preterana komplikovanost, zbrka, zamršenost svakakvih obrazaca, zaostavština trivijalnosti, van pojma i smisla, u potpunoj magli u kojoj se samo poneki detalj nazire kada mu se približimo dok more ukrasa biva nevidljivo i nedostupno a objektivno dohvatljivo i neophodno za razumevanje. Slutimo prisustvo ali ipak ne znamo čega tačno i gde. Vremenom sam postao siguran kako nema mesta potpunoj iskrenosti u ljubavi i definitivno neću sebi dozvoliti, čvrsto sam odlučio, luksuz tog tipa sa sledećom devojkom. Prosto se radi o preteranom razbacivanju koje krnji mistiku. Slabost.
Суштински, боловала је од многих актуелних обзира, оптерећења и прозаичности своје епохе, али ја нисам увиђао или сам бар замишљао њено виђење другачијим и мотив за поступке дубљи и другачији од наивног праћења махом бесмислених трендова, што свакако није био случај. Друге које су радиле исто посматрао сам скоро увређено. Како им је уопште пало на памет да ће успети код мене да прођу са тако јефтиним фазонима. Огромна већина модерних девојака из окружења поседовала је ту промућурну аналитичност, смртну пресуду емоцијама и топлини односа, као и њиховој сопственој а и мушкој истинској срећи.
Разликовала се од већине у најважнијем: мушкарац јој није био само средство него и циљ. Осећала се преданост и није могла да се кривотвори. Надахњивала је на лакоћу посегнућа и достигнућа. Опет, паралелно и упорно, годинама, сретао сам ривалке на свим пољима, многе које су ме убеђивале да су скоро у свему равноправне и боље од мене. Не знам одакле је долазио тај порив за такмичењем, где се изгубила женственост. Имао сам утисак да мисле да би ме и у боксу победиле. Код ње сам осећао прилику да је заштитим и видео покорност, веру у процену. Тепања да је у мом загрљају толико сигурна као никада пре дизала су ме у небеса, иако нису била новост за мој слух. Приметио сам, нисам био слеп, да се у односу служи клишеима које користи већина жена на исто тако неинспиративан и већ виђен начин, али њени су палили.
Свака ароганција интелигенције је бесмислена. Пре делања из ма колико углова да посматраш неки догађај, проблем увек постоји и довољна вероватноћа невезано за педантност, проницљивост и преданост коју си посветио да си неки угао изоставио, потценио или преценио његов утицај, што те опет враћа на позицију оног чији је број углова далеко мањи, а све даје предност делању наспрам мудровања.
Анализом дијалога, речи, мимика, схватао сам сопствену нетактичност која је била запрепашћујућа у многим детаљима, али и круцијалним питањима. Бахатост без покрића стајала је иза свега. Као да нисам ја изговарао речи из сећања већ неко непромишљен и без сумње ограничен. Имао сам, истина, раније обичај да експериментишем, кроз непотребне гестове самопоуздане младости, намерно провоцирам не бих ли изазвао реакцију, помно је посматрам и скупљам податке који могу бити корисни чинило се за будућност. Подразумева се да нисам претеривао или сам бар тако процењивао. Изгледало је како је дошао тренутак за наплату чудне склоности.