Твој Максим каже: „Ко се још бави писанијем и очекује од окружења да му отворено каже шта мисли о нечему? Углавном повлађују и говоре како си надмашио себе, и тобоже ти се диве!“
Као да сам слутио овакву реченицу, пре читања одлучио сам следеће: овај роман читаћу замишљајући да га је написао неко од познатих, великих писаца, рецимо Орхан Памук. Да. Тако сам одлучио. И нећеш веровати, успело је. Све време сам се дивио сјајном стилу, богатим и сочним реченицама, записивао неке делове који су ми се допадали. Како пише овај Памук, говорио сам себи, овим је надмашио све своје романе… Не знам како ми је то успело, али сам синоћ на починак отишао убеђен да сам довршио читање одличне књиге великог писца Орхана Памука.
Драги Вања, да је овај роман написао Памук, Господин Максим би био апсолутни бестселер у Србији, а ти би се овенчао свим могућим књижевним и другим наградама. Овако, предстоји ти тешка борба, јер је у Србији најтеже бити српски писац!
Нисам брзо читао, треба времена. Мора да се застане, промисли, запише. Ово је роман који у себи има дубоко филозофску основу, роман у ком Максим на слојевит начин очински преноси поимања о животу и свету који нас окружује. Али, ниси био сувише наметљив, ниси угушио. Таман кад осетиш да има много промишљања, пресечеш интересантном причом, рецимо: Максимова о љубавном троуглу, затим о жени која је Маркову породицу оставила без ичега, сазнање које му је о очинству открила његова мајка, освета према жени која им је отела имовину, и тако даље. Вешто си комбиновао форму романа и форму филозофске литературе. И, премда онај ко чита има осећај да се сустежеш бирајући речи како би спутао емоцију, она на крају исплива, као огроман талас који готово да нико није очекивао. Та емоција заиста је натерала да ми, баш онако добро прођу жмарци и да очи засузе.
И та порука на крају… јака је. Да, вероватно да постоји нека позадина ове приче. И то је добро, да ми читаоци верујемо да постоји нешто иза ове приче. Нека тајна. Нешто недоречено. Вешто преплићеш младалачки дух, али и искуство, оно животно, које си до сада стекао.
Али Максим, тај неки Максим је добро осликан лик, неко коме ће се сваки читалац дивити.
Мислим да сам преписао трећину књиге. Много дивних реченица, попут „Нема преваре без похлепе“, „Ако си просек, не можеш бити испод“, па до оних духовитих: „Не љути се на њу, не може да ти да целу себе, када није цела своја“…
Вања, написао си добру књигу. Дуго си радио, види се да и водио рачуна о свакој речи, свакој реченици. Знам да си је писао пре свега због себе, а не због других. Зато је добра. Озбиљно добра. Имао сам част да је први прочитам. Хвала ти на тој привилегији. Ако има правде, ову књигу ће читати милиони људи. Зато сад иде онај други, тежи део, како пронаћи доброг издавача, издавача који ће је на најбољи начин понудити читаоцу. Ту сам да помогнем колико могу.
Вања,
Нисам хтео да улазим у дубљу рецензију. Нема потребе. Све је овде јасно. Желим да знаш да сам уживао читајући ову књигу, и да ми је драго што познајем човека који овако пише. То је довољна привилегија.
Пуно поздрава,
Саша Симоновић
……………………………………………………….
Сваки човек бар једном у веку, осети потребу да се у нечему искаже. То се чини у најразличитијим професијама, занатима, вештинама, али и у уметничким делима. Лепа су само она дела која су истинита. Она која су продукт разваљене душе било да је у питању слика, прича или песма.
Једна од таквих прича је и ова, прича о причи, прича о себи, о господину Максиму, односно о наратору Марку. Марко живи као и сви други и од њега се очекује да се снађе у животу. Снаћи се значило би: правити разлику у томе када одолети а када на нешто пристати, када попустити а када пресећи. И како је сваки живот уствари пут са сталним раскрсницама, његова млада душа нашла се у беспућу. Сетимо ли се Доситеја Обрадовића, установићемо да је „млада душа подобна меком воску; можеш да је савијеш али и не покушавај да је сломиш“.
Управо је то обликовање младе Маркове душе учинио Максим. Његова су упутства постала свевремена: „Мисли! Кад год си у проблему, мисли. И када ниси. То је твоје најјаче оружје, најбоља одбрана и храм задовољства. И патње. Нема другог начина. Како мислиш, тако и живиш.“
Читаоца свакако занима физички изглед поменутог ауторитета. Наратор даје његов портрет: „Максим, старији господин на половини седмог десетлећа, један је од најзанимљивијих људи које је свет имао част да одгаји… Није био савршен, чак ни парцијално. Уочљив да, другачији такође, али перфектан никако. Висок, плећат, снажних рамена, одлучних и самоуверених покрета, изразито светле пути и не баш бујне косе која вуче на риђе. Најчешће са седом брадом, обучен и обувен видљиво скупо када је ван куће. Очи су му титрале уз утисак необузданости и журбе, те непредвиђених реакција на уобичајене догађаје“.
Максим је посебан. Најважнија црта која га диференцира од мноштва. Како савладава животне препреке? Тако што се такмичи сам са собом. Изражавајући се сопственим еуфемизмима, смишљајући посебну дисциплину у којој је заправо он и такмичар и губитник, али и онај који додељује медаљу, „аутореферентан и самодовољан“, поставља правила игре: „Када кренем – ту је старт, где станем – ту је циљ. Али само да се одморим, јер циљ није крај. Тумарам по дисциплини у којој би се сви изгубили, сем мене. И то је то. Рекао бих свима где сам, међутим не знам. У томе и јесте поента – да се тражиш стално“.
Тако Максим остаје упамћен као Господин Максим, саветодавац и ослонац, а Марко његов ученик, штићеник, драги син који прича причу човека о човеку, који жели да свет буде бољи јер га лепшим могу учинити само пријатељи. Стога жели да овековечи господствено у сваком човеку, позивајући на то да будемо пријатељи.
Речју, да останемо људи.
Др Јадранка Милошевић
…………………………………………….
УМЕЋЕ ДРУШТВЕНЕ ИГРЕ
Вања Мандић: Господин Максим, Прометеј, Нови Сад, 2019.
У нашем књижевном животу некада – а заправо пре више деценија – важило је једно освештано правило. Писцем се, наиме, постајало кроз период „шегртовања“, односно објављивања на парче, најпре по листовима и часописима, потом, по могућности, и у утицајним дневним новинама (на страницама такозваних културних додатака).
Већ прилично времена то правило више не важи. Већина нових аутора своје присуство обзнањује првом, готовом књигом, па је тако учинио и Вања Мандић. Био је то, 2017. године, роман Она која јесте. Како сам наслов сугерише, реч је о љубавном роману, ма колико та одредница звучала подоста излизано. У њену знатно умањену валидност увериће се и читалац Мандићеве прве књиге јер ће ласно увидети да је ту реч о наглашено еротском штиву чија је средишња јунакиња извесна знаковита Ана.
Хемингвеј је, наводно, неком приликом изјавио да се писцем постаје почев од друге књиге. Као и све тзв. велике и радо навођене мисли/речи и ова је тек релативно тачна. Колико је данас гласовитих писаца, и то у светским размерама, остало упамћено по свега једној, чак првој књизи, песми, роману?
Чињеница је, међутим, да управо друга објављена књига Вање Мандића, роман Господин Максим, изискује да се на аутора обрати пуна пажња. Јер у њој је он, нема сумње, унапредио свој поступак, увећао мотивски захват, изукрштао наративне нити и још наглашеније заиграо на карту (позитивне) књижевне интриге и провокације.
С друге стране, остао је веран једној врсти мозаичне композиције сходно којој се нарација обликује кроз поглавља обележена (као и у претходном роману) бројевима и готово афористичним, смисаоно изазовним насловима. Утолико одмах мора да се напомене како ти наслови немају тек функцију најаве; они су изазов, често логичка загонетка, готово стих, изрека и стварна или фингирана порука-„поука“, врста максиме.
Кључни актери романа, са којима се читалац сусреће већ на првој страници првог поглавља, јесу наратор Марко и саветодавац Максим (потом најчешће именован као господин Максим). Следи да је господин Максим „насловни јунак“ а средишњи наратор сам Марко. Но, одмах се може рећи да је и ова „раздеоба“ део литерарне игре јер читалац убрзо схвата да је господин Максим нека врста Марковог „духовног оца“. Можда и више од тога – гуру, постојани узор, замена за удаљеног оца, својеврсни, помало зли а чешће добри „демијург“. Онај који је, по узору на Сократа, вичан мајеутици, „бабичкој вештини“, с циљем да изнедри духовни, а не дословни, физички пород. Није наодмет помислити да би господин Максим у неку руку могао бити чак и Марков алтер его.
Марко је онај ко прихвата ту позицију, мада не на пасиван начин. Јер он о њој размишља, преиспитује је, проверава и опробава ваљаност „лекција“ које је добио. Повремено се и рогуши, настоји да промени улоге, па чак и да истражи гуруове мотиве. Најдаље у том настојању иде кад проверава и утврђује да му господин Максим није биолошки отац, с тим што то сазнање не повлачи никакво разочарање а још мање олакшање. Јер и сам Марко, уосталом, није никакав младац-голуждравац што се тек запутио у свет, већ неко ко је зашао у тзв. „средње године“.
Основни однос између ова два романескна јунака да се описати као „трансфер искустава“, при чему је господин Максим онај ко та искуства реторички и фабулативно „емитује“. Марко је, при томе, њихов нимало пасиван прималац, јер он их почесто проверава као приврженик активног принципа. У исти мах, сучељавајући тај принцип с порукама/поукама господина Максима, он обликује властито схватање света и живота.
Да бисмо то појаснили, подсетићемо да је господин Максим човек од успеха, неко с великим пословним и љубавним, односно свакојаким животним искуством. Може се рећи да је он уобличен и као нека врста прагматичног психолога-саветодавца и терапеута. Врх свега је зналац људских слабости и мана, а наравно и врлина. Чак бива својеврсни арбитар елеганције – и то, на првом месту, оне пословне, важне за остављање утиска, као и за опсењивање простоте. Господин Максим је, укратко, велемајстор друштвене игре, и није чудно што ће га наратор Марко често називати маестром. Онако како је у овом роману саздан, господину Максиму та ознака потпуно пристаје.
Поуке господина Максима почесто су читаве вешто уметнуте мање или веће фабуле, то јест нека врста заокружених целина. Онда када су дате с размаком, у некој врсти наставака, изискују читаочеву додатну пажњу јер су битан елемент романескне интриге.
Споменута активна компонента Марковог лика најдиректније је (можда чак вербално најбруталније) исказана кроз две епизоде што као да „уоквирују“ нарацију. Прва епизода је уобличена већ на самом почетку романа, а саображена је „духу времена“. Иако се у приступу Мандићевом роману ваља клонити препричавања, неопходно је да се предочи њена „срж“.
Марко је, наиме, уложио сву уштеђевину „у куповину квалитетних, нелегалних копија скупих, металних, сјајних делова за аутомобиле и мотоцикле са заштитним знаком – малим отровним зглавкаром – спакованих у кутије природног сапуна одличног квалитета који не мирише агресивно“. Убрзо ће се, међутим, испоставити да му је магацин обијен и сва роба украдена.
Руководећи се поуком господина Максима да је мишљење/размишљање спас, начин да се превазиђу и најтеже околности, Марко ће изнаћи начин да поврати своју робу, а потом и да се немилосрдно обрачуна с најагресивнијим крадљивцем. Показавши умеће да контролише бес, да се на самој ивици заустави, Марко овако резимира: „Епилог је био крупан човек, спортски обучен, лицем приљубљен уз земљу, са два окрњена зуба, поломљеним ребром и вилицом, поцепаном аркадом, изваљеним раменом и гомилом модрица и нагњечења“.
Звучи веродостојно, зар не? И наликује на сажете медијске извештаје о исходима појединих домаћих крими-афера. У исти мах је то потврда претходне опаске о „духу времена“ и његовом рефлексу на страницама Мандићевог романа, с тим што је тај рефлекс каткад баш директан, као у претходном примеру, а знатно чешће дат посредно и поступно.
Споменутој „акционој епизоди“ с почетка романа, како је већ речено, у неку руку је симетрична епизода с његовог краја (поглавље двадесет и четврто, с насловом Малтретирање може да прекине само онај ко је малтретиран). Исприповедан је ту Марков једнако немилосрдан обрачун са извесном мучитељицом, бескрупулозном, мада неуспешном отимачицом родитељског стана (чија је „појава“ забележена већ, или још, у четвртом одељку романа). Пример је то да уз споменуту мозаичну композицију читалац Мандићеве нове прозе мора да рачуна и на извесну „скоковитост“, то јест на „обавезу“ да сам повеже или преспоји одређене наративне нити.
Издвојене „акционе епизоде“ Мандићевог романа у неку руку су пре „зачин“ но његова шира карактеристика. Оно што у њему доминира – и то у више од двадесет поглавља/одељака – јесте обликовање Максимовог и Марковог духовног односа у којем су вазда присутни и елементи прагматичног „науковања“. У том саодносу се оформљују оба ова актера, с тим што је тај саоднос и нека врста двосеклог а недословног дијалога. Реч је, заправо, о дијалогу што није „закован“ за вербалну раван већ је она основа за уобличавање низа умствених питања. Не заповеда узалуд фабулозни господин Максим и на почетку, и на крају овога романа: мисли! Размишљај!
Премда не треба превидети и Максимово/ауторово умеће да посегне за исказима лирски уобличеним. Рецимо:
„Када се снага у снагу претвара, када се тмином светлост поиграва, кад тишина муком одјекује са даљине мук те додирује. Вода светлом таму обасјава, прожимање силе надвладава, сила силу у силу претвара.“
Написао је Вања Мандић роман који се не чита напречац јер му то и није био циљ. Роман што тражи да се и његов читалац преиспита и провери опстаје ли и он сам у складу с неком „филозофијом живота“, а поготову има ли је он уопште или га је смлавила свакодневица сходно којој, како вели наш наратор: „И краљ и дворска будала станују у истој кући“.
Срба Игњатовић
………………………………………………………………………………….
Novi roman Vanje Mandića Gospodin Maksim predstavlja izvanredan književni
tekst koji bi se u najkraćem mogao okarakterisati kao isposredovani
solilokvijalni smisaoni paradoks u kojem se prolaznost doživljava kao večnost
dok večnost neretko poprima odlike prolaznosti. Kritika savremenosti, one
koja više i nije i ne može biti to, izostavljanje budućnosti radi te iste
savremenosti koja se uzima kao dominanta bez pretenzije na isključivost, glavni je tok ovog briljantnog romana. Gospodin Maksim se slobodno može smatrati Don Kihotom našega doba kojeg odredjuju duh antikulture – želje i namere, u koje se mnogo ulaže, da prolazno nikada ne prodje i ne ostavi ne dao Bog mesta nečem vrednom i uzvišenom. Vetrenjače našeg doba su informacije – proizvodnja života umesto sam život. Ogledalo je puklo ne tamo gde je naprslo nega tamo gde se čini netaknutim. Senke odredjuju svoje slike plagijati se uspostavljaju kao originali. Sve stoji na glavi a glave odavno nema. Autor se na kraju romana zahvaljuje Maksimu, kako slikovito kaže posebnom gospodinu a nama ostaje da primetimo da i odista posebni gospodin duguje ogromnu zahvalnost Vanju Mandić koji je tu posebnost učinio vidljivom, smislenom i dostupnom.
Borivoj Rašuo
„Ona koja jeste“ autora Vanje Mandića je ljubavni roman iz muškog pera, što nije baš uobičajeno na našoj književnoj sceni. Ipak, „Ona koja jeste“ je mnogo kompleksniji roman nego što se to prostim žanrovskim definisanjem može pretpostaviti ili odrediti jer ga možemo čitati kao priču o ljubavi, ali i kao roman koji postavlja pitanja o večnoj zagonetki muško-ženskih odnosa i pojedincu u vrtlogu životnih nepoznanica i dilema. Ovo je priča o potrazi za ljubavlju, koja zbog svoje neprenaglašene ali jasno naznačene potke, posredno postaje i priča o potrazi za smislom koji je, baš kao i ljubav, uvek negde u vazduhu.
Saša Simonović / Književnik
U prvi mah s početka roman „Ona koja jeste“ nije bilo lako razumeti kao uvod o razumevanju bivstvovanja u svakodnevnom obliku. Kako mi je jednom Vanja Mandić rekao „misao sve može izmisliti sem smisla“, a misao i tako promeni smisao u predanju. Ovo je knjiga o pokušaju razmišljanja o smislu u vremenu u kome se smisao pokušava poništiti dok za njim besmisleni tragaju. On se pokušava sakriti u čoveku našavši tako najsigurnije utočište, siguran da ga progonitelji samo tu, u sebi, neće tražiti. Smisao grandiozan, smisaono neumoljiv u novom staništu susreće hiljade misli uzajamno protivrečnih koje se sapliću jedna o drugu, posrću, padaju, nestaju i ponovo nastaju u začaranom krugu besmišlja. Vanja Mandić pokušava da razume i dovede u vezu misao i smisao, i tako spase misao od sigurne propasti, tražeći i razotkrivajući sebe, jer kako mi je sam autor rekao: „šta god da piše, pisac uvek potkazuje sebe“.
Katarina Petrović / Arhitekta
Роман „Она која јесте“ могао је написати само онај који заиста јесте. Стање у којем нормалност постаје литература и то не било каква, него она најбоља, говори о томе у каквом ненормалном времену лишеном свакога смисла ми живимо – роман Вање Мандића заправо сведочи о томе, а то је довољан разлог да га прочитамо и запитамо се колико смо се ми удаљили од своје бити, колико смо постали оно што су други хтели од нас. Уверен сам да се читањем овог бриљантног романа свако од нас више бити. А управо то доживљавам као смисао литературе.
Боривоj Рашуо / Песник
Roman Ona koja jeste strukturiran je kao mreža paralelnih simboličkih opservacija, refleksija i povezanih umetnutih priča, koje sklapaju i rasklapaju beskonačnu slagalicu ljubavi, života i odnosa. Sazrevanje i menjanje, naizgled, a i po godinama zrelog muškarca kroz nenadanu, zabranjenu ljubav, koja snagom sva prethodna osećanja, iskustva i principe baca u zapećak dominantna je tema s početka priče. Njegova lična borba za sebe a sa sobom i za ljubav, protiv gordosti, čuvene gordosti, pa i ugao iz koga glavni lik posmatra svet i oseća vibracije života usudio bih se reći jedinstven je u dosadašnjoj književnosti a intrigantna profesija kojom se bavi samo doprinosi apsurdnosti situacije i neočekivanom raspletu koji ne donosi i kraj već nadam se početak borbe svakoga čitaoca za boljeg sebe.
dr Dušica Potić
Fenomenalno!
Ivana Žigić / Novinar